Uniforme za vrtić i školu su odlična stvar za jednu mamu koja kada se ujutro probudi prvo razmišlja kako popiti kavu u miru da bi mogla dalje funkcionirati. Moje cure se bude svako jutro u šest sati, nekad i prije, a prvo što rade jest da ulaze u svoje ormare i slažu odjevne kombinacije – ne znam na koga su jer ja “uopće” nisam takva (smijeh).
Na početku mi nije bilo jasno zašto uopće to rade, čak sam se malo bila i zabrinula, a moj suprug i više od mene misleći “Još i njih dvije…” – nije lako našem tati! Neko vrijeme sam ih samo promatrala i razmišljala, no brzo sam došla do zaključka…
One jednostavno moraju izbaciti iz sebe svu svoju kreativnost prije spremanja za vrtić, a meni opet ostaje tih pola sata za kavu i mir. Od prvog dana kada je Jana krenula u vrtić, a zatim ubrzo nakon nje i Mila, mučilo me zašto ih naprosto ne mogu odjenuti u prvo što mi dođe pod ruku – pogotovo zato što imamo samo minutu hoda do njega, a spremanje nam traje sat vremena! Košuljice, haljinice, sakoi i šeširi, zatim ruksak s priborom za jelo, četkicom i pastom za zube. Pa još jedna torbica s uniformom koju nose u vrtiću, kapom za park (svaka grupa ima svoju boju) i mali ručnik.
Zamišljam da je baka tu kako bi već napravila kečke, pletenice i namamila ih u kupaonu na umivanje obećavajući im čokolade. Maštam i o tome kako je ručak već spremljen u njihove ruksake, a onda nakon petog gutljaja kave kad sve postaje bistrije u mojoj glavi i shvatim da mi je vrijeme da počnem kuhati. Tri puta tjedno im ja pripremam ručak, dva puta jedu u vrtiću – nisam savršena mama, samo me dijete od pet godina dobro zeznulo, ali to je jedna druga kolumna. Mame, slobodno mi napišite recepte jer ja više nemam ideja!
Dakle dok ja kuham njih dvije imaju modnu reviju po stanu, u ušima mi odzvanja otvaranje i zatvaranje ormara i znam što me čeka kada ih otpremim u vrtić. Torbe su spremne, njih dvije napokon odjevene s frizurama i samo nam još nedostaje Janin šešir. Mila i ja trčimo po stanu i panično ga tražimo – Mila jer sekin outfit MORA biti u kompletu kao i njen, a ja zato što jedva čekam da ih dostavim teti koja čeka ispred zgrade. Ako zakasnimo samo sekundu, više nema nikog ispred.
Jana stoji i čeka i nada se da ga nećemo pronaći jer ne voli šešire. Makar su obavezni, to se ne uklapa u njen modni izričaj. U dizalu se nastavlja panika oko ovog modnog dodatka i mlađa starijoj objašnjava kako ga mora staviti na glavu, a ne u torbu. Već na drugoj stepenici na izlazu iz ulaza njihove pletenice izgledaju kao iz modnih editorijala, onako nehajno raščupane.
U stvari, priča za tetu koja čeka je ta da se nisu počupale oko šešira, već je mama maher u pravljenju spontanih romantičnih pletenica. U ovakvim trenucima volim što sam bivši model i što u Japanu vole sve upisati u Google tražilicu, pa i ženu od Mikichi San. Odmah sve povežu s modom, a ne s drugim mentalitetom i temperamentom.
Dok stižemo pred vrtić njih dvije su već zaboravile na čupanje i pokvarene frizure i tog trenutka se prebacuju na japansku kulturu i sretne su što su stigle na vrijeme. Teta ih prima za ruku zajedno s ostalim klincima i potiho mi govori “Mama, odmori se”. Volim ovaj vrtić i tu obzirnost prema mamama.
Šećem veselo i poletno prema doma i mislim si koliko bi bilo jednostavnije da ih svaki dan mogu obući u tajice i majicu, bez šešira, ali onda ne bi bilo onih važnih pola sata njihove kreative i moje kave na miru u jutarnjim satima. Tu u stvari dolazim do zaključka zašto su uniforme dobre (i tješim se). Na ulasku u stan dok skidam tenisice i bacam pogled na ogledalo koje stoji u hodniku zaključujem i zašto mi je teta rekla da se odmorim…
Foto: Instagram (@ljupkagojicmikic)
